Предмет број АП 770/19 17 Одлука о допустивости и меритуму даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, слобода изражавања представља суштински основ демократског друштва, један од основних услова његовог напретка и развоја сваког човјека. Ова слобода се, уз ограничења из члана 10 став 2 Европске конвенције, не односи само на „информације“ или „идеје“ које су примљене позитивно или се сматрају неувредљивим или према њима нема става, већ и на оне које вријеђају, шокирају и узнемиравају (види Европски суд, Selistö против Финске, пресуда од 16. новембра 2004. године, апликација број 56767/00, став 46, и Одлука број АП 1203/05 од 27. јуна 2006. године, тачка 42). Ова слобода, ипак, није апсолутна и може бити ограничена због околности и под условима наведеним у члану 10 став 2 Европске конвенције, под којима се јавна власт може мијешати у уживање слободе изражавања. Стога је кључна улога и задатак независног судства да у сваком појединачном случају јасно утврди границу између оправданих и потребних, те неоправданих и непотребних ограничења, која неки принцип потврђују као правило или га негирају као пуку декларацију. 37. Када се ради о ограничењима из члана 10 став 2 Европске конвенције, Европски суд је у бројним одлукама указао да се код одлучивања у случајевима клевете треба водити рачуна о сљедећем: да ли постоји мијешање у право на слободу изражавања, да ли је мијешање прописано законом, тежи ли остварењу легитимног циља и, на крају, да ли је мијешање „нужно у демократском друштву“ (види, између осталих, Европски суд, Меџлис Исламске заједнице Брчко и други против Босне и Херцеговине, пресуда од 27. јуна 2017. године, ст. 66 и 67). 38. У вези с питањем да ли је дошло до мијешања у апелантово право на слободу изражавања, Уставни суд нема дилему да јесте, будући да је у поступку окончаном оспореном пресудом апелант обавезан на накнаду штете, што представља мијешање у слободу изражавања загарантовану чланом 10 став 1 Европске конвенције. 39. Разматрајући законитост мијешања, Уставни суд првенствено запажа да је пресудом Основног суда, која је дјелимично преиначена пресудом Окружног суда, апелант обавезан да тужиоцу на име нематеријалне штете због клевете исплати одређени новчани износ. Из образложења оспорених одлука произлази да су редовни судови, на основу проведених доказа (између осталог, на основу закључених уговора о закупу и пословној сарадњи), закључили да је у конкретном случају апелант пасивно легитимисан. Приликом доношења таквог закључка редовни судови су навели углавном права Александра Камењашевића којем је апелант, на основу уговора о пословној сарадњи, уступио на