Предмет број АП 618/19
22
Одлука о допустивости и меритуму
различитом поступању у пресуди оспореној предметном апелацијом. Осим тога, Уставни
суд подсјећа да само постојање противрјечних судских одлука у оквиру истог суда, што у
конкретном случају није ријеч, у погледу истог чињеничног и правног питања не доводи
нужно до повреде начела правне сигурности као неодвојивог елемента права на правично
суђење уколико таквим постојањем нису створене дубоке и дугорочне разлике у пракси
једног суда (континуирана несигурност, види Одлуку о допустивости број АП 1745/14 од
7. марта 2017. године), за шта апелант у конкретном предмету није предочио доказе.
53. Стога, Уставни суд закључује да су апелантови наводи о повреди права на правично
суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције
неосновани.
Остали наводи
54. Апелант сматра да му је оспореном одлуком прекршено и право на имовину и
дјелотворан правни лијек. С обзиром на то да апелант наводе о кршењу ових права своди
на наводе о произвољној примјени права, што је Уставни суд испитао у претходним
тачкама ове одлуке у оквиру права на правично суђење утврдивши да произвољности у
том сегменту није било, Уставни суд сматра да у конкретном случају нема ни кршења
права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1
уз Европску конвенцију, а ни права на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске
конвенције.
VIII.
Закључак
55. Уставни суд закључује да оспореном пресудом није дошло до кршења апелантовог права
из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције јер је
Окружни суд у балансирању права апеланта као политичара на углед из члана 8 Европске
конвенције и права тужене као медијске куће на слободу изражавања из члана 10
Европске конвенције у околностима конкретног случаја ��остигао разумну равнотежу
између наведених конкурентских права.
56. Нема ни кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и
члана 6 став 1 Европске конвенције када је Окружни суд уважавајући жалбу тужене
утврдио да спорна изражавања немају карактер клевете у смислу члана 5 ЗЗК-а, за што је
дато довољно јасно образложење које се не доима произвољним и када оспореном
одлуком није доведена у питање сама суштина апелантовог права на приступ суду.