Предмет број АП 618/19 20 Одлука о допустивости и меритуму суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима. Наиме, Уставни суд као ни Европски суд неће дјеловати као суд „четврте инстанце“ и доводити у питање пресуде домаћих судова у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције, осим када се њихови закључци могу сматрати произвољним или очигледно неразумним (види, mutatis mutandis, Европски суд, Bochan против Украјине, пресуда од 5. фебруара 2015. године, став 61). 49. Уставни суд ће се, дакле, изузетно упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе када је очигледно да је у одређеном поступку дошло до произвољног поступања редовног суда, како у поступку утврђивања чињеница тако и примјене релевантних позитивноправних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26). У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка правичном поступку (види Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље и, mutatis mutandis, Европски суд, Анђелковић против Србије, пресуда од 9. априла 2013. године, тачка 24). Сходно наведеном, Уставни суд ће испитати да ли је чињенично стање погрешно утврђено, односно да ли је приликом одлучења дошло до произвољне примјене материјалног права. 50. Доводећи у везу наведене ставове с конкретним предметом, Уставни суд примјећује да је Окружни суд одлучујући о жалби тужене примјеном члана 229 став (1) тачка 4 уважио њену жалбу и преиначио првостепену пресуду, те у цијелости одбио апелантов тужбени захтјев јер је у битном закључио да се у околностима конкретног случаја не ради о клевети и да се у таквим околностима не може говорити о одговорности тужене, за што је Окружни суд дао прихватљиво образложење. Поред тога, апелант и не тврди да му је током поступка било ускраћено неко процесно право да у поступку учествује равноправно са туженом, па чињеница да се апелантов став о основаности његовог тужбеног захтјева не подудара са ставом Окружног суда per se не покреће питање кршења права на правично суђење. Према томе, сагледавајући предметни поступак у цјелини, Уставни суд у образложењу пресуде Окружног суда не запажа произвољност у погледу примјене права на начин како то апелант износи у апелацији. Уставни суд сматра да је