Предмет број АП 770/19 9 Одлука о допустивости и меритуму постизање правичне равнотеже између слободе изражавања и права на углед, што се одражава примјеном принципа пропорционалности, произлази да тужиоци у парници накнаде штете због повреде угледа нису ограничени неким посебним формалним доказним средствима (вјештачења по вјештаку медицинске струке), већ такву штету могу доказивати и другим доказним средствима (као у конкретном случају саслушањем тужиоца у својству парничне странке). Имајући у виду тужиочев исказ (у којем је навео да је био ужаснут спорним изражавањем, да се ради о гнусним лажима и конструкцијама које су прочитали и чланови његове породице, да је шокиран констатацијом да он организује хајке и ликвидације, односно да је лице које одлучује о ликвидацијама), произлази да је спорним изражавањем нарушен тужиочев углед, који представља вањски дио части и подразумијева уважавање које човјек има у друштвеној заједници. 17. Узимајући у обзир наведену пропорционалност између апелантовог права на слободу изражавања с једне стране, а с друге стране тужиочев углед, првостепени суд је правилно и законито закључио да спорно изражавање да тужилац организује хајке и ликвидације (које несумњиво представља изношење чињеница које не спори ни апелант) није истинито. Даље, иако је тужилац јавна личност (савјетник предсједника РС у вријеме спорног изражавања), који се за разлику од приватних лица неизбјежно и свјесно ставља пред оцјену јавности, чији је рад изложен пажљивијем испитивању јавности и стога мора показати већи степен толеранције, ипак није дужан трпјети безразложну критику или изношење одређених неистинитих тврдњи које немају никаквог чињеничног основа. Наиме, спорним изражавањем тужилац се несумњиво квалификује као лице које организује извршења тешких кривичних дјела, док аутор спорног чланка доводи у везу самог тужиоца као лице које организује хајке и ликвидације, па се тако, између осталог, наводи да је тужилац савјетник за егзекуцију, који као вриједносни суд такође нема никакав чињенични основ. Осим тога, апелант није предузео нити једну радњу приликом преношења спорног изражавања с циљем провјере тачности, што говори да апелант није поступао у доброј намјери (bona fide) у настојању да се јавности пружи тачна и поуздана информација у складу с новинарском етиком, док с друге стране тужилац као оклеветано лице није се у смислу члана 8 ЗЗК обраћао апеланту за исправку клеветничког изражавања. Слобода изражавања загарантована чланом 10 Европске конвенције не представља апсолутно право, већ се оно може ограничити у смислу става 2 наведеног члана, као у конкретном случају када је повријеђен углед оклеветаног лица. С обзиром на наведено, Окружни суд је истакао да је правилно првостепени суд, на основу одредби чл.