Предмет број АП 770/19 6 Одлука о допустивости и меритуму односно лице које је овластио за (не)пуштање у етер спорног садржаја из којег произлази клевета, али није учинио ништа да то спријечи, односно да изврши провјеру истинитости тих навода. Дакле, апелантов приговор о недостатку његове пасивне легитимације у конкретном случају је неоснован зато што је спорни текст објављен на интернет страници са заштитним знаком БН телевизије као ТВ станице која је регистрована за јавно емитовање и која је одговорна за садржај који емитује, као и преузимајући ризик закљученог уговора са Александром Камењашевићем (којем је дала на употребу свој заштитни знак) у смислу одредби Кодекса о јавном емитовању и Кодекса за штампу и онлајн медије БиХ. 11. Основни суд је навео да тужилац у току поступка није извео доказ на околности постојања душевних болова због повреде угледа (осим што је дао свој исказ), међутим, у поступцима за накнаду штете по ЗЗК доказивање чињенице постојања душевних болова због повреде угледа оштећеног није неопходно. У вези с тим, Основни суд је указао на одредбе члана 200 ЗОО-а и члана 11 ЗЗК истакнувши да ЗЗК право на накнаду штете оштећеном прописује по објективном критеријуму, што у крајњем значи да није нужно да је оштећени претрпио и душевне болове због нарушавања угледа, већ је довољно да је учињена клевета којом је нанесена штета угледу оштећеном да би се створила обавеза накнаде штете која свакако мора бити пропорционална нанесеној штети. У конкретној ситуацији, апелант током поступка није доказао истинитост пренесених информација – клевете из садржаја спорног текста, при чему се тужиоцу ставља на терет евентуално извршење кривичног дјела. Основни суд је истакао да у оваквој ситуацији није неопходно да тужилац доказује постојање душевних болова због нарушавања свог угледа је�� би пребацивање терета доказивања постојања сопственог угледа представљало омаловажавање и шиканирање сваког лица на чију штету је учињена клевета. Наиме, углед је категорија чије се постојање претпоставља и која означава друштвени статус и статус појединца у сопственој перцепцији или перцепцији трећих лица. Због тога, евентуално би било могуће доказивање непостојања тужиочевог угледа у којем случају би терет доказивања непостојања те особине био на апеланту који такве чињенице није доказивао. 12. Основни суд је приликом одлучивања о висини тужбеног захтјева цијенио да је тужилац савјетник предсједника РС и самим тим изложен већој пажњи јавности, међутим, у конкретном случају се не ради ни о каквој критици или вриједносном суду, него о конкретним недоказаним оптужбама због чињења радњи које по својим обиљежјима чине