Предмет број АП 618/19 18 Одлука о допустивости и меритуму чињенице може доказати, а за истину се на основу вриједносне оцјене не може дати доказ (види Европски суд, Lingens против Аустрије, пресуда од 8. јула 1986. године, серија А, број 103, став 46; и Уставни суд, Одлука број АП 1005/04 од 2. децембра 2005. године). При томе треба нагласити да и мишљење мора имати чињенични основ који га може поткријепити јер у супротном може бити претјерано (види Европски суд, Feldek против Словачке, пресуда од 12. јула 2001. године, представка број 29032/95, став 76). 44. Доводећи наведене стандарде на конкретан случај и имајући виду образложење из оспорене пресуде, Уставни суд сматра да је Окружни суд спорна изражавања сагледао из више углова управо како то прописују релевантне одредбе ЗЗК-а, те члан 10 Европске конвенције закључивши да се у конкретном случају ради о субјективној процјени и мишљењу аутора изражавања (који је пренијела тужена) у вези с појаву апеланта као бившег министра здравства на локалитету гдје се изводе радови на изградњи јужног крила Клиничког центра у Бањој Луци, те изражавању мишљења о апелантовом раду док је био министар здравства. У вези с тим, Уставни суд сматра да изнесено, односно пренесено изражавање има карактер вриједносних судова којим је тужена изразила мишљење о апелантовом поступању за вријеме и у вези с његовим обављањем функције министра у Влади РС, те је у спорном тексту изнесен критички осврт на његов мандат и поступање, односно стање у здравству током и након окончања његовог мандата. Поред тога, Уставни суд запажа да апелант није тражио од тужене да објави деманти спорног изражавања, у смислу члана 8 ЗЗК-а, како би ублажио штетне посљедице за које тврди да су настале. Стога, у таквим околностима Уставни суд не може извести закључак који се сугерише наводима апелације да је оспорена пресуда донесена као резултат произвољне примјене ЗЗК-а. 45. Имајући у виду све наведено, посебно садржај спорног изражавања, понашање апеланта и тужене, те вријеме и начин изражавања, Уставни суд сматра да је Окружни суд у околностима конкретног случаја у довољној мјери сагледао све релевантне околности конкретног случају закључивши да се у конкретном случају не ради о клевети, у смислу ЗЗК-а, нити о одговорности тужене. Уставни суд сматра да је Окружни суд приликом одлучења у довољној мјери избалансирао право апеланта као јавне личности на заштиту његовог угледа у смислу члана 8 Европске конвенције и права тужене на слободу изражавања у смислу члана 10 Европске конвенције дајући у релевантним околностима предност праву тужене на слободу изражавања.